foto: Amir Hamzagic/ATAImages 0 komentara Voleo bih da mislim da je smrt Dragoljuba Mićunovića u svima nama probudila Linkolnove „bolje anđele naše prirode“. Mene je, recimo, vest sekundu nakon što sam je čuo uvela u vremenski portal, svakako u sadejstvu sa jednom apsurdnom i baš zato poučnom crticom iz života mojih roditelja koju sam nedavno saznao
foto: Amir Hamzagic/ATAImages 0 komentara Bio je Čovek velike biografije, velikih zasluga… Teških životnih iskustava koja su ga činila plemenitim, razboritim, dobronamernim… I srdačnim, dragim prijateljem… Ovih dana će se, s razlogom, o njemu često pisati i spominjati neizbrisivi tragovi njegove želje da Srbiju što više približi evropskim normama
Foto: Beta/Dragan Gojić 0 komentara „…nije važno ako živimo do osamdesete, jer to je samo milijardu različitih sadašnjosti, a dovoljno je i jedno istinski dobro sada“. (Frederik Bakman, Slika s morem ) Mnogima od nas se prečesto „javlja“ pomisao da nismo dospeli do onoga što smo želeli, čemu smo stremili, za čim čeznuli. I da verovatno nikada nećemo
foto: Amir Hamzagić/ATAImages 0 komentara Dragi moj i naš Mićune, Svi se raziđosmo. Svi u istom pravcu. Svi iz ovog vremena. Najpre ode Sveta, a onda LJuba, Dobrica, da bi najzad tu našu družinu napustio, evo, i ti, te osećam da, po nekoj nepravdi, trajem evo još i sam. Ovo utoliko pre što osećam da mi mnogo nedostaju Slava Đukić, Nebojša, Triva, Zaga,
