U pravoslavlju , život se ne posmatra kao slučajnost, već kao dar Božiji, tajna koja se prima sa strahopoštovanjem i blagodarnošću. Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja. Doneti dete na svet znači prihvatiti krst odgovornosti, ljubavi
U pravoslavnom predanju, ljubav se ne meri rečima niti spoljašnjim pokazivanjem, već tihim i često nevidljivim podvigom srca. Ona se rađa iz smirenja i hrani molitvom, a raste kroz trpljenje i praštanje. Čovek koji želi da hodi putem Jevanđelja uči da u svakom susretu vidi priliku za ispitivanje sopstvenog srca, jer se upravo u odnosu prema drugome
U hotelu „Hajat“ u Beogradu održana je međunarodna konferencija „Hrišćansko-socijalna inicijativa“, u organizaciji Instituta za političko umrežavanje. Skup je okupio predstavnike crkve, akademske zajednice i civilnog sektora, sa ciljem razmatranja uloge hrišćanskih vrednosti u savremenom društvu i inicijativa koje podstiču solidarnost i društvenu pravdu
U hrišćanskom učenju, ljubav, praštanje i ćutnja smatraju se jednim od najvećih vrlina, i to nije slučajno. One ne stoje odvojeno jedna od druge, već čine celinu bez koje se vera ne može živeti. Ljubav je u hrišćanstvu postavljena kao temelj svega. Ne kao osećanje koje dolazi i prolazi, već kao svesna odluka da se drugi prihvati kao bližnji. Takva
U životu mnogih ljudi ostaje nevidljiv trag iskustava koja nose još iz detinjstva. Greške i slabosti koje činimo često nisu samo rezultat naših trenutnih izbora, već duboko usađeni otisci života naših roditelja, posebno majke. Duša upija njihove radosti i boli, a zatim ih nosi kroz ceo život, oblikujući postupke i osećanja na način koji nije odmah
Čovek je od postanja stvoren da živi u zajednici sa Bogom . Ta istina, zapisana ne samo na stranicama Svetog pisma već i u iskustvu Crkve, prati istoriju ljudskog roda kroz vekove. Kada je ta veza živa, čovek prepoznaje svoje mesto u svetu, razume smisao stradanja i nosi životne teškoće s nadom. Kada se, međutim, ta veza prekine ili oslabi, u srcu
Sve češće se susrećemo sa potrebom da se pobožnost dokaže pred drugima: objasni, naglasi, učini vidljivom. Post se spominje, molitva nagoveštava, podvig se ne krije. Ipak, ostaje pitanje koje tiho tinja: da li vera gubi snagu onog trenutka kada postane sredstvo samopotvrđivanja? Odgovor na tu dilemu daje starac Pajsije Svetogorac , jednostavno i bez
U vremenu u kome se sreća sve češće meri uspehom i spoljašnjim dostignućima, sve je prisutniji osećaj unutrašnjeg nezadovoljstva. Savremeni čovek ima više mogućnosti nego ikada ranije, ali i više nemira, razočaranja i osećaja da mu nešto suštinsko izmiče. U javnom prostoru često se govori o krizi vrednosti, o umoru, nervozi i stalnom poređenju sa drugima,
